70. ГОДИШЊИЦА ИНТЕГРАЦИЈЕ И МИРА ЗА ЕВРОПУ
Датум 9. мај подсећа на рађање процеса европских интеграција и добио је значајну симболичку вредност.
Ове године обележавамо 70. годишњицу те историјске конференције за штампу, коју је сазвао 9. маја 1950. у Куаи д’Орсаи холу (Quai d’Orsay Clock Hall) у Паризу, тадашњи француски министар спољних послова, Роберт Шуман.
Покренуо је нови план европске сарадње у области производње угља и челика, чиме је предвидео превазилажење ривалства између Француске и Немачке и поставио темеље трајном пријатељству и сарадњи међу народима.
Заиста, Шуманов наступ био је храбар чин, којим је не само запечатио крај ере сукоба, која је трајала више од два века, између Француске и Немачке, већ је означио и почетак дубоке сарадње која би погодовала процесу европских интеграцији, којој би се постепено придружиле и остале државе наше Европе.
Овом декларацијом, у суштини, покренут је пројекат европских интеграција.
Шуман отворено изјављује спремност Француске да одложи сваку замерку против Немачке, да заједно крену на нови пут ка економској и политичкој будућности демократског развоја.
Када је овај пројекат започео у име мира и солидарности 1950-их, угаљ је био примарни извор енергије. Захваљујући економском споразуму о производњи угља и челика, заједнички пут је омогућен, као и процес интеграције између европских нација успостављањем високог ауторитета.
У време када је, у касно поподне, 9. маја 1950., Шуман рекао да је дошло до рата јер Европа није створена, од краја Другог светског рата прошло је само пет година.
Тај рат је настао из дегенерације концепта нације у национализам, који идеализује моћ и способност самопотврђивања државе која се бори са другима. А од национализма до рата корак је био кратак, јер рат није сматран лудилом, већ потребном и логичном последицом моћи.
Управо у тој Европи која је још увек прекривена рушевинама и мртвима, Роберт Шуман имао је храбрости да трансформише производњу угља и челика, ратно средство и узрок сукоба током више од осамдесет година између Француске и Немачке, у мирне инструменте помирења.
У изјави за штампу, Шуман најављује да су се Француска и Немачка помириле: он као победник посеже за губитником како би се решио свих узрока који су довели до рата.
Шуманове су речи врло оштре и снажне када потврђује да се „светски мир не може заштитити, уколико се не уложе креативни напори, сразмерни опасностима које му прете“ и кад потврђује да „Европа не може бити створена одједном, нити ће бити изграђена одједном; то ће произаћи из конкретних достигнућа која пре свега стварају праву солидарност “.
Његово храбро и далековидно деловање отвара блиставу будућност за целу Европу, у којој се народи могу разумети, како би довршили заједничко дело јединства које се заснива не само на економији, већ и на духовним и културним вредностима Европе.
Шуманова декларација очигледно је темељни документ процеса уједињења Европе. С њом је започела ефикасна изградња уједињене Европе и дат је одлучујући допринос остварењу мира.
Већ 5. августа 1943. Жан Монет, Шуманов пријатељ и саветник, рекао је: „У Европи неће бити мира ако се државе обнове на основу националног суверенитета. Европске државе су премалене да би својим народима гарантовале потребан просперитет и социјални развој. Европске нације ће морати да буду уједињене у федерацији “.
За уједињење Европе изабран је пут хармонизације економија. Кроз „мала достигнућа“, корак по корак, добијао је наду да ће моћи да достигне политичко јединство.
Седамдесет година након Шуманове декларације, видљив је велики напредак у европским интеграцијама. Ови догађаји јасно показују оправданост избора донетог 1950. године за превазилажење једноставне међувладине сарадње и увођење савезне перспективе у европску политику уједињења.
Иако је постигнут значајан напредак у процесу европских интеграција, коначни циљ, након 70 година, још није постигнут. Стога се морамо запитати да ли је Шуманова декларација још увијек релевантна. Ово питање мора да се постави, јер данас постоје многи гласови који је оспоравају и негирају да нас процес европских интеграција треба или може довести до стварања савезне државе.
Ми смо са своје стране уверени да је федералистичка теза у потпуности актуелна и да је Шуманова декларација из 1950. године и данас задржала вредности од велике важности.
Стога потреба за постизањем крајњег циља Декларације, европска федерација, остаје хитно релевантна, као и актуелна стратегија авангардног језгра. Заиста, Шуман каже да се Европа не може изградити у целости, али да ће произаћи из конкретних достигнућа. То значи да сав могући напредак мора бити постигнут у оквиру Лисабонског уговора, посебно када је реч о европској економској влади и међународној улози Европске уније.
Такође је неопходно започети, на основу расположивих земаља, процес транзиције ка Европској федерацији. То значи прелазак на европски ниво суверенитета у спољној, политичкој, економској безбедности, бар у општим аспектима, алокацијом финансијских средстава и довољних средстава да се омогући адекватан капацитет за акцију и управљање. Такође је потребно обезбедити стварање Устава, посвећујући одговарајућу пажњу вољи да се касније придруже овом пројекту, од стране држава које то желе.
Закључно, мора се пажљиво запамтити да је од мржње, неслоге и братоубилачке борбе, створио клицу мира у цвату и претворио наду милиона грађана у конкретан чин братства.
Тај се чин данас чини очигледним и могао би постати врло неизвестан ако Европљани не би усвојили важну лекцију од 9. маја пре седамдесет година.