Časopis „Škola Evrope“, maj 2022.
Posvećen 9. maju, Danu Evrope
„Evropa se neće graditi odjednom, niti u sveobuhvatnoj konstrukciji: gradiće se kroz konkretna dostignuća, pre svega stvarajući de fakto solidarnost“ Robert Šuman
„SCUOLA D’EUROPA“ Maggio 2022 
Ovde možete pogledati slike i originalni tekst na francuskom, engleskom i italijanskom jeziku.
ŠUMANOVA DEKLARACIJA I RAT U UKRAJINI
KAKVA JE BUDUĆNOST ZA EVROPU?
Ove godine datum 9. maj pada u veoma tužan trenutak i u jasnoj suprotnosti je sa duhom koji animira Šumanova deklaracija.
Ovaj datum označava početak procesa evropskih integracija i dobio je značajnu simboličku vrednost. U stvari, 9. maja 1950. godine, Robert Šuman, francuski ministar spoljnih poslova, pokrenuo je novi važan plan evropske saradnje u oblasti uglja i čelika, postavljajući tako temelje za duboku saradnju koja bi favorizovala proces EU-evropske integracije. Svesni smo da je ovaj evropski projekat omogućio Evropi, koja je izašla razorena Drugim svetskim ratom, da dostigne i očuva dugi niz decenija nivo mira i blagostanja, nezamisliv da smo ostali u nacionalnim podelama. Revolucionarni i novi aspekt nije bio toliko stvaranje ECSC-a, već značenje koje bi ova nova institucija u perspektivi imala.
Ponovno čitanje Šumanove deklaracije veoma jasno ukazuje na to koja je bila ideja koja je vodila ovaj korak. Trebalo je da predstavlja početak afirmacije ujedinjene Evrope u svetu, kao trećeg pola u odnosu na dve supersile, kao promotera kulture mira. Bilo je i pitanje održavanja svesti o zajedničkoj sudbini, koja je sazrela tokom Drugog svetskog rata kod Evropljana, i njenog prenošenja ostatku sveta.
Sada, činjenica da, u današnjem svetu možemo uočiti kontrast i višegodišnju nestabilnost između dva tradicionalna bloka kojima se Kina dodaje, stvara potrebu da se narodima „slobodnih“ zemalja da razlog za nadu još relevantnijim i da ojačamo naše ambicije kao Evropljana.
Danas je, pre svega, sve potrebnije istaći poruku mira koja je svojstvena Šumanovoj deklaraciji i posvetiti se širenju kulture mira širom sveta.
U ovom trenutku, nažalost, umesto željenog mira, suočeni smo sa strašnim ratom u Ukrajini, koji je generisala Rusija, koja seje masakre i pogibije među civilima, a nažalost i među decom. Ljudi pokušavaju da pobegnu suočavajući se sa mnogim opasnostima i mnogim nepoznanicama ove apsurdne situacije.
Ništa ne opravdava ovaj napad na suverenu državu koja je ponižena do te mere da joj negira pravo da postoji kao nacija. To je ludost moćno naoružane države koja ima za cilj da trijumfuje njen totalitarizam.
Zaista je tužno čitati razne poruke prijatelja Ukrajine koji doživljavaju ovu dramatičnu situaciju. To su poruke koje nam govore o noćima terora provedenim u podrumima, o velikim požarima i rušenjima zgrada, o ogorčenim bitkama oko njih i o mnogim žrtvama. Sve su to stvari koje, naravno, znamo kroz različite izveštaje, ali je srceparajuće čuti kada o tome govore oni koji doživljavaju tu situaciju. I još je tužnije, užasnije znati za toliko smrti koje ovaj apsurdni rat neprestano izaziva. U ovoj situaciji, Šumanova deklaracija mora da natera Evropu da se zamisli, dovodeći je u stanje da postane svesna svoje nedoslednosti, u odbrambenoj i spoljnoj politici.
Evropa, rođena iz ruševina rata koji je imao nemački ekspanzionizam kao svoju žarišnu tačku, uvek je gurala napred cilj multilateralizma i mira. Stoga može izgledati kontradiktorno podržavati potrebu da ona ojača i pokuša da postane moćna na svetskoj šahovskoj tabli, ali ne smemo zaboraviti da je na drugoj strani mnogo surovija stvarnost, u kojoj ima mnogo aktera spremnih da pribegavaju sili, da bi postigli svoje ciljeve.
Na prvi pogled, naravno, može izgledati teško prihvatiti se ovog izazova: na kraju krajeva, Unija je rođena upravo da stane na kraj politici moći. S druge strane, međutim, mora se uzeti u obzir da bi Evropa koja nije u stanju da deluje u sadašnjem svetskom kontekstu imala male šanse za afirmaciju.
S obzirom na to da je svetsku ravnotežu još uvek reguliše politika moći, moramo biti uvereni u to da EU mora biti u stanju da govori i jezikom moći da bi garantovala istinsku afirmaciju vrednosti zbog kojih je rođena,.
To je činjenica i mora se kao takva prepoznati: ne možemo zamisliti ulogu ili intervenciju EU koja je odvojena od trenutne situacije moći.
Situacija moći je ta koja omogućava državama koje su se iz različitih razloga uzdigle do uloge globalnog značaja, da iskoriste svoju poziciju, kao oružje za projektovanje svojih geostrateških interesa u svet.
Zemlje, premale ili nerazvijene, nemaju čak ni karte da učestvuju u ovoj „velikoj igri“ i moraju da se povinuju potezima drugih.
U svetu postoji nemilosrdna logika, gde nijedan rat, kao ni pretnja njime, ne upravlja odnosima između država. Međunarodni sporovi često pronalaze rešenje prema tome koliko i kako država može da potvrdi svoje prerogative i svoju težinu.
Ukratko, međunarodni odnosi su ekvivalentni vaganju hipotetičkih posledica potencijalnog rata koji uključuje dotične zemlje.
U suštini, jasno se nameće potreba da se Evropska unija organizuje i ojača, kako bi bila primarni igrač na međunarodnom planu. Nažalost, tu leži najproblematičniji aspekt, zbog glomazne institucionalne strukture Unije, budući da političke odluke u velikoj meri zavise od institucija EU, koje se zasnivaju na međuvladinom principu i, prema tome, generalno na jednoglasnosti nacionalnih vlada.
Stoga, na delu Evrope, postoji posebna krhkost i nedoslednost u sektoru odbrane i spoljne politike.
Evropska unija svakako ima široke mogućnosti za delovanje na ekonomskom i političkom planu, ali danas, nažalost, nema kapacitet da deluje. Da bi se započeli novi odnosi i rešile ove slabosti, neophodno je, pre svega, da se opremi vladom i sopstvenom spoljnom politikom. To je ono čemu se svi nadamo da će se uskoro dogoditi.
Silvano Marselja
Evropski predsednik AEDE-a
ROBERT ŠUMAN ZA EVROPU
Jednoglasno hvaljen 1960. kao „otac Evrope“, Robert Šuman (1886-1963) ušao je u istoriju deklaracijom od 9. maja 1950, kao inicijator francusko-nemačkog pomirenja i kamen temeljac današnje Evropske unije. Ovaj članak pokušava da pokaže da misao Roberta Šumana, iznova i iznova, osvetljava put Evrope koji tek treba da se pređe. Ona ukazuje na put: ka Uniji koju vodi više ljudi, Uniji zasnovanoj na raznolikosti njenih kultura i snažnom uticaju svojih vrednosti širom sveta. Suprotno onome što neki misle, ideje koje su izneli i sproveli Očevi Evrope nisu prevaziđene ponekad radikalnim promenama koje smo doživljavali početkom ovog veka.
EVROPSKA NACIONALISTIČKA PODELA POSTALA APSURDNI ANAHRONIZAM
Etničke i političke granice su istorijska činjenica, nije u pitanju njihovo brisanje.
Međutim, granice više ne garantuju ni bezbednost država ni njihovu nezavisnost, jer su direktno na istočnim granicama Evropske unije imperijalističke zemlje upravo prekinule 75 godina mira na kontinentu. Umesto da razdvajaju, granice moraju postati, po Robertu Šumanu, linije dodira u kojima se organizuju i intenziviraju razmene svih vrsta, čime se jača solidarnost među državama. Evropske zemlje su istorijska realnost, nije u pitanju njihovo spajanje, niti stvaranje super-države. Ono što je za Roberta Šumana bilo važno jeste trajni sporazum zasnovan na demokratiji i vladavini prava, međunarodnoj saradnji, jednakim pravima i obavezama za sve pridružene zemlje; ciljeve koji omogućavaju pacifikaciju Evrope. Ideja, koju je predložio Žan Mone, za koju je Robert Šuman pristao da preuzme političku odgovornost, da se udruže svi resursi efikasno je dovela do istinske solidarnosti među državama članicama; dugo vremena, to je bila konstruktivna i kolektivna politika prema nacionalizmu.
Za Očeve Evrope, evropska politika, u ovom smislu, nije u suprotnosti sa patriotskim idealom svih. Pre nego što postane vojna alijansa ili privredni subjekt, Evropa mora biti kulturna zajednica u najvišem smislu te reči. Mir je opšte dobro za sve narode, uključujući i one koji su se međusobno borili i koji rizikuju da se ponovo sukobe. Ova vizija je navela Roberta Šumana da energično osudi invaziju Crvene armije na Mađarsku 4. novembra 1956:
„Kada smo vođeni da pasivno dozvolimo da se izvrši takav ciničan zločin kao što je ruska vojska slomila Mađarsku, mi smo toliko posramljeni svojom nemoći da je doživljavamo kao saučesništvo.
Naravno, imali smo izgovore da se pozivamo… Ali da li smo učinili sve da sprečimo ovakav zločin, počinjen u centru Evrope? Evropa bi, dakle, trebalo da se oseća dovoljno ujedinjenom i dovoljno snažnom da efikasno reaguje… Da smo imali evropsku savest, došlo bi do takvog žamora, takvog refleksa ogorčenja da Rusija ne bi smela da ide tako daleko do zanemarivanja Evrope. . “
„Ideja pomirene, ujedinjene i jake Evrope mora biti parola mlađih generacija. Robert Šuman je bio uveren da škola igra suštinsku ulogu u širenju njegovih ideja koje će morati da napreduju kroz knjige, nastavu, sastanke, putovanja… Udžbenici istorije moraju da pokažu prave uzroke sukoba i prevaziđu pitanja vezana za borbu oko političkih granica ili rivalstva među rasama. Takođe je važno uzeti iz prošlosti zajedničke vrednosti koje nose budućnost i izaći iz neizbežne smene testova snage.”
EVROPA JE IMPLEMENTACIJA GENERALIZOVANE DEMOKRATIJE.
Demokratija je u službi naroda i ponaša se u skladu sa njim. Ako njeni osnovni principi – sloboda, jednakost, bratstvo, dostojanstvo, lično ispunjenje, solidarnost – ističu savremenu civilizaciju, neophodno je da Robert Šuman „pravi razliku između cezarovog i Božjeg dominiona“. Demokratija je neprekidna tvorevina, uvek je savršena.
Generalizovana demokratija nalazi svoje puno polje primene u izgradnji Evrope, koja ne sme ostati ekonomski i tehnički poduhvat. Unutar Evropske unije će uvek postojati nacionalni antagonizama kojih moramo biti svesni. Evropske integracije su ogroman i mukotrpan zadatak koji zahteva dijametralnu promenu odnosa među evropskim državama. Ovo zajedničko ulaganje mora biti zasnovano na apsolutno ravnopravnoj osnovi u međusobnom poštovanju i poverenju. Ova nova orijentacija je osnova deklaracije od 9. maja 1950. godine.
Na Francuskoj je bilo da vodi Nemačku da na ravnopravnoj osnovi uspostave konkretnu saradnju zasnovanu na međusobnoj solidarnosti i interesima koji bi mogli da nateraju ljude da zaborave prošle nesuglasice i da zajedno grade budućnost.
EKONOMSKA INTEGRACIJA NIJE ZAMIŠLJENA KAO DUGOROČNA BEZ POLITIČKE INTEGRACIJE.
Iako spoj ratnih dešavanja ili direktna pretnja našim interesima pogoduje prihvatanju kolektivne vlasti, moćnije od individualne volje, postavlja se pitanje prihvatanja takve vlasti iz bilo kakve neposredne opasnosti i, pre svega, iz ekonomske problematkei. Najsigurniji način odbrane od ratnih rizika je kolektivna kohezija u svim ekonomskim, političkim i vojnim pitanjima.
Poteškoće sa kojima se susreće ideja integracije u Evropi su pre svega psihološke prirode, jer se integracija prevodi u odricanje od suverenih ovlašćenja u korist zajedničke vlasti. Vekovima su se evropske zemlje borile za svoju nezavisnost i sa strepnjom se odriču autonomije.
Nova Evropa mora imati demokratsku osnovu bez ekscesa birokratije i tehnokratije. Stanovništvo, preko izabranih predstavnika, mora biti u stanjui da prati i pomaže razvoj institucija. U pitanju je pokret dalje, tako da se odluka ne donosi jednoglasno već većinom država ili većinom zajedničke skupštine. Ideja federalne vlade ili federalnog parlamenta bi implicirala takvu većinu moći odlučivanja koja obavezuje savezne države. Međutim, prelazak u federaciju mora se odvijati u fazama. Evropa će morati da prestane da bude geografski skup suprotstavljenih država, prečesto suprotstavljenih jedna drugoj, da bi postala zajednica različitih, ali povezanih nacija u istom odbrambenom i konstruktivnom naporu.
Pitanje „raison d’etre“ Evrope mora se postaviti nezavisno od mogućih pretnji aktuelnih tema i hitnosti. Ona mora pokazati čovečanstvu novi put prihvatanjem pluraliteta civilizacija, od kojih će svaka praktikovati isto poštovanje prema drugima.
Richard Stock
Predsednik Udruženja Robert Šuman, Sci-Chazelles (Francuska)
Žan-Klod Gonon:
Robert Šuman je bio strastven čovek sa izuzetnom sudbinom. Jedan od otaca ujedinjenja Evrope. Njegov život i njegova karijera svedoče o mučnoj istoriji odnosa između Francuske i Nemačke, u Evropi nacionalnosti, u XIX i XX veku. Robert Šuman je rođen Nemac 1886. godine u Luksemburgu. Njegov otac, rođen kao Francuz 1837. u selu u Loreni, postao je Nemac 1871. nakon pripajanja dela Lorene Nemačkoj; njegova majka je bila Luksemburžanka.
Posle 1918. i povratka Mozela i Alzasa Francuskoj, postao je francuzi i francuski poslanik. Već 1918. preuzeo je obavezu da sprovodi nasleđene partikularizme iz nemačkog perioda i bio je izvor kompromisa koji je prihvatio francuski parlament: održavanje, u francuskom pravnom sistemu, specifičnog lokalnog zakona u Alzasu i Mozelu. Negovan doprinosom obe kulture, želeo je da sačuva najbolje od svake. Posle Drugog svetskog rata ponovo je postao poslanik Meca, kasnije ministar i premijer, i ministar spoljnih poslova u šest vlada, kasnije, odlučno je posvetio Francusku politici pomirenja u Evropi, posebno sa Nemačkom. Ali on je već video dalje i sanjao o pravoj uniji evropskih država. Samo pet godina nakon završetka Drugog svetskog rata, nakon što je u najvećoj tajnosti dobio saglasnost pet ministara privrede Ujedinjenog Kraljevstva, tri zemlje Beneluksa i Italije, uz podršku nemačkog kancelara Konrada Adenauera, 9. maja 1950. Robert Šuman je naterao francuske poslanike da usvoje svečanu deklaraciju. Prepoznao je da „Evropa neće biti izgrađena odjednom, niti u opštoj konstrukciji: to će biti učinjeno stvarnim dostignućima koja, pre svega, stvaraju de facto solidarnost…“; na kraju je predložio „da se sva francusko-nemačka proizvodnja uglja i čelika stavi pod zajedničku Visoku vlast, u organizaciju otvorenu za učešće drugih zemalja Evrope“. Stoga je stvaranje Evropske zajednice za ugalj i čelik (ECSC) bio prvi odlučujući korak u istoriji evropskih integracija.
U aprilu 2022. merimo značaj evropske saradnje u borbi protiv pandemije Kovida i njenih posledica. To je „Šumanov metod“ uzastopnih stvarnih uspeha koji je u poslednje dve godine ojačao i unapredio Evropu, kako kroz zajedničku kupovinu vakcina, tako i kroz zajedničko finansiranje evropskog plana oporavka.
Kriza koju je otvorila invazija ruske vojske na Ukrajinu više nego ikad naglašava važnost ovog metoda. Pred zavisnošću naših evropskih zemalja u pogledu energije i suočavanjem sa neizvesnošću globalizacije u pogledu snabdevanja, odgovor Evrope, više nego ikada, mora biti jedinstven. Ovo je sledeći korak na koji će Evropa morati da odgovori: na evropskom nivou, zajedno ćemo moći da zadovoljimo naše potrebe za snabdevanjem energijom i da vodimo naš kontinent u neophodnoj energetskoj tranziciji. Proročka vizija Roberta Šumana postala je odgovornost našeg vremena!
Ali predstavljanje Roberta Šumana ne može se zaključiti bez navođenja izvora njegovog opredeljenja. Prostor koji je i sam ljubomorno čuvao privatnim. Njegovo političko opredeljenje za pomirenje i mir u Evropi, ali i u službi siromašnih, bilo je ukorenjeno u njegovoj dubokoj hrišćanskoj veri i u asketizmu bliskom franjevačkoj duhovnosti. Papa Franja ga je 19. juna 2021. proglasio „Prečasnim“, što je prvi korak ka kanonizaciji, izuzetan za političku ličnost, jer, prema mons. Bernardu Arduri, predsedniku Papskog komiteta istorijskih nauka: „svoj poziv čoveka i hrišćanina ostvario je kroz služenje opštem dobru i političko delovanje; u kom smislu se vidi kao kulminacija dobrotvorne akcije.” Nadbiskup Ardura nastavlja: „To je i način da se pokaže da je politika put svetosti“. 9. maja, na godišnjicu Šumanove deklaracije, obeležavanjem Dana Evrope, pokazaćemo nadu da ćemo biti dostojni ovog vizionara, ovog hodočasnika mira!
Žan-Klod Gonon
generalni sekretar Evropskog AEDE-a
L’AEDE/EAT
est une Association internationale à but non lucratif (AISBL)
2 Place Luxembourg (MEI-EMI), 1050 BRUXELLES www.aede.eu