Tribina ”Kakav nam je zakon o osnovama sistema obrazovanja potreban?”
Učesnici:
- prof.Aleksandar Lipkovski, predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta
- Jasna Janković, predsednik sindikata Unija prosvetnih radnika Srbije
- Dejan Nedić, predsednik Društva direktora Srbije.
- Biljana Stojanović, predstavnik Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Prof. Lipkovski pozdravio je skup i napomenuo da je nacrt zakona ponuđen i da su mnoga rešenja apriori napravljena. Platforma koju zakon donosi jasno pokazuje njegove intencije, a prostora ima samo za komentare. Profesor tvrdi da srpsko obrazovanje ima visok kvalitet i dobru tradiciju još od 19.veka, a pre svega od 1880.godine kada je prvi put osnovan Glavni prosvetni savet koji je upravljao, određivo nastavne planove i programe i delimično kontrolisao desavnja u prosveti, a prvi predsednik bio je Josif Pančić. Za 150 godina postojanja mnogi su bili njegovi predsednici i uvek je imao ulogu da kontroliše političare i njihov uticaj na prosvetu. Ministri prosvete su se smenjivali ogromnom brzinom. U takvoj situaciji stabilno stanje u prosveti zasnivalo se na ljudima koji su u prosveti radili i na ljudima koji su na univerzitetu školovali te koji će u prosveti raditi, a nikako ne na ministrima i političarima. Čak je postojalo pravilo da se na univerzitet ne može doći za nastavnika bez iskustva u školi.
- počela je pompezno najvljivana „reforma“. Prvi talas izazvao je otpor najpre među nastavnicima. Isti je bio zaustavljen i došao je mirniji period kad je postalo očigledno da sektor prosvete ne dozvoljava velike turbulencije i nagle promene i zahteva pažljivi odnos države i društva i nezavisni status u odnosu na politiku. Narednih godina desio se niz promena u zakonu i sad je pred nama potpuno novi predlog zakona.
Da li nam je novi zakon potreban? Profesor je uverenja da nam novi zakon nije potreban, već da je potrebno pogledati šta ne valja u starom. Na osnovu analiza i rezultata, počev od TIMSa, PISA, rezultata najboljih đaka na svetskim takmičenja, dolazimo do zaključka da imamo odlične đake i odlične nastavnike, ali da je nešto drugo ne valja. Ne sistem, već realizacija, izvođenje na terenu.
Reforma obrazovanja radi se po modelu nametnutom spolja koji kao model ne postoji u EU jer ista nema jedinstven sistem obrazovanja. Evropske države imaju svaka svoju tradiciju obrazovanja i svaka drži do svoje tradicije. Tako je važno da i mi držimo do tradicije i kvaliteta koji smo imali i da pokušamo da poporavimo ono što ne valja. Bilo kakav radikalan rez, kakav je ovaj predlog zakona, je poguban jer od ministra čini samodršca. Direktore bira ministar, posao zavoda radi ministar. Prosvetni savet gubi samostalnost jer će sve dokumente, nastavne planove i programe usvajati ministar. Univerzitet je potpuno isključen iz cele priče jer ima samo jednog predstavnika u NP Savetu koji broji 27 ljudi. Pred nama je nacrt jednog apsolutističkog zakona koji će u narednom periodu biti javno kritikovan.
Izlaganje je nastavila Jasna Janković, predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika koja se obratila skupu i zahvalila profesoru što je počeo širu priču. Govoreći o zakonu, govorimo i o obrazovanju, a retko govorimo da u svetu vlada velika kriza obrazovanja. Nije samo Srbija suočena sa tim problemom već su tu i mnoge druge zemlje koje su pogrešile kad se se odrekle svog nacionalnog identiteta i kada su pokušale da organizuju svoje obrazovanje po nekim opštim kriterijumima. Ovi, po pravilu, uvek daju loše rezultate, jer svako obrazovanje mora nositi svoj identite, tj.i najšire i najuže nacionalno obeležje. Tako sad Amerika grca u obrazovanju koje se svelo na javni linč nastavnika, Indija koja prednost pojedinim strukama pred umetničkim delatnostima i književnim naukama. Kad se vratimo na naše prostore, jasno je da nam je potreban dobar zakon i da se treba ugledati na nekoga, na neke zemlje u Evropi koje su uspele da urade ono čemu mi težimo. Često je pominjan finski model, sistem nasonjen na stručnost čoveka koji radi u školi. U Finskoj ne postoji kontrola nastavnika, već je sve u njihovim rukama a oni su ti koji su najbolji od najboljih. Nastavnik je dobio najvažnije mesto u sistemu i odrešene ruke i njega nema ko ga kontroliše.
Ono što ovaj zakon treba da sadrži su elementi autonomije svake škole. Svaka škola u svojoj autonomiji i svojoj odgovornosti treba da donosi odluke u vezi sa pitanjima koja nisu sistemska-kako će sprovoditi disciplinski postupak, kako će komunicirati i sarađivati sa roditeljima, itd.itd. jer 1700 direktora i 2500 objekata ne može nadgledati jedan čovek. Obrazovanje se ne može centralizovati i kontrolisati sa jednog mesta! Čemu onda školske uprave, nastavnici, roditelji? Centralizacija ne znači iste škole, isti kvalitet, već papir koji nosi nalog i naredbu da nešto mora da se uradi. Apsolutno nema mesta smanjenju administriranja koje je toliko bilo najavljivano.
Ali, i pored svega toga, TALIS (OECD Teaching and Learning International Survey) je objavio šokantni rezutat istraživanja da se „Srbija nalazi na 6.mestu na svetu po tome koliko profesori vole svoje zanimanje, a naši đaci na 6.mestu u svetu po tome koliko vole školu.“Još uvek u prosveti rade ljudi koji imaju dobru interakciju sa decom, a deca to osećaju, tako da zakoni, rigidni propisi nisu uspeli sve da upropaste.
Bilo bi dobro da dobijemo dobar zakon, ali ne dobar za pojedince već dobar za sistem u kome će onaj ko izvodi nastavu biti važan i najvažniji, a kad se tako kaže misli se i na odgovornost onoga koji je u toj poziciji.
Dejan Nedić, predsednik Društva direktora Srbije.
Od 2010.Društvo se bori za poštovanje položaja direktora koji mora da pazi na školu, zaposlene i na decu i zbog toga ću biti konkretan. Trenutno imamo ministra koji je došao iz naših redova i treba najbolje da razume potrebe škola.
Sa aspekta Društva direktora potreban nam je jasan, konkretan, realan, pristupačan i zakon primenjiv u praksi. Osvrtom na stavku o izboru direktora škola vidimo da se izbor direktora vrši u saradnji sa Školskom upravom i tako može da funkcioniše. Međutim, u Školskom odboru po novom zakonu je 5 članova iz lokalne uprave, a manje iz sastava škole protiv čega smo apsolutno. U predlozima Ministarstvu izneli smo zahtev da sastav Školskog odbora bude 5:2 u odnosu na politiku. Idealan odnos bio bi 3 nastavnika, 3 roditelja i 2 člana lokalne samouprave, jer je apsurdno da se nestručno lice bavi pitanjima potrebe škola. U suprotnom, politika će ući u škole, a u prosveti i sportu ne sme da je bude!
Mišljenje kolektiva pri izboru direktora ne sme da se zaobiđe, pa smo mišljenja da direktor koji ne dobije podršku 50 posto svog osoblja, ne bi trebao da dobije saglasnost ministra za obavljanje funkcije. Isto tako, za vreme obavljanja poslova direktora neophodno je da miruje radni staž jer se mesto direktora smatra, po Agenciji za borbu protiv korupcije, funkcijom. Društvo je predložilo da to pitanje bude rešeno na takav način u novom zakonu, za šta ima indicija.
Zakon propisuje da je svaki director u obavezi da ima licencu, a pošto je ne poseduje, onda formalno-pravno nijedan direktor nije direktor. Stoga, tu stavku treba izbaciti iz zakona jer je u suprotnom besmislena. Radna grupa u kojoj se nalaze I članovi Društva direktora bavi se tim pitanjem I radi na kreiranju obuke sa klasifikacijom: budući direktori, direktori do 6 godina I direktori sa više od 6 godina iskustva .
Zakon treba da ponudi I mnoga rešenja po pitanju zaposlenih I disciplinskih postupaka koji treba da se ograniče na novčano kažnjavanje, kao što su neblagovremeni dolazak na posao, nedonošenje doznaka za bolovanje, itd. Veliki problem koji zahteva preispitivanje je lista tehnoloških viškova. Regulisanje redosleda preuzimanja zaposlenih mora da se obavi, odnosno da direktor prvo dopuni normu svom dugogodišnjem zaposlenom, a tek onda ponudi mesto tehnološkim viškovima.
Stručne škole imaju i problem sa zahtevom da lice na konkursu ima obrazovanje iz pedagoško-psiholoških predmeta stečeno na visokoškolskoj ustanovi. Nijedan konkurs ekonomista, pravnika, saobraćajaca, medicinara ne može da bude ispravan po tom pitanju jer na strukovnim fakultetima nema nastavnog smera. Ministarstvu je I ovo predočeno kako bi ovi konkurski bili uspešno rešavani.
Biljana Stojanović, predstavnik Ministarstva, govorila je o evropskoj dimenziji u novom nacrtu.
U Evropskoj uniji ne postoji jedinstveni sistem obrazovanja. Ne postoje nikakvi akti koji obavezuju vlasti države članice EU da se njima vode.Direktiva koja postoji je iz 1977.godine I odnosi se na obrazovanje dece migranata iz država članica EU. Na primer, ako radnik iz Francuske radi u Nemačkoj, Nemačka je u obavezi da detetu omogući besplatno, kvalitetno obrazovanje, da omogući da na lakši I bezbolniji način nauči nemalki jezik, da obuči nastavnike kako će sa tim detetom raditi dok uči nemački I poslednja stvar da tom detetu omogući učenje francuskog jezika I francuske kulture. Ta direktiva treba da se nađe I u našem predlogu zakona. Član 6. to omogućava: “Strani državljani I lica bez državljanstava imaju pravo na obrazovanje I vaspitanje pod istim uslovima I na našin propisan za državljanje Republike Srbije”. Evropska komisija smatra ovu definiciju suviše širokom. Jedino to EU I Evropska komisija zahteva od obrazovanja u našoj zemlji.
Šta je zajedničko I na osnovu čega su sve evropske države za poslednjih 10 godina u procesu reformi?
Evropska unija na svakih 10 godina donosi svoju strategiju, a na početku ovog milenijuma stupila je na snagu Lisabonska strategija koja je bila na snazi do 2010., a sada je to Strategija pametnog razvoja do 2020.godine. Lisabonska strategija podrazumevala je set kompetencija koje svaki građanin Evrope treba da poseduje. Taj set kompetencija definisan je Zajedničkim evropskim referentnim okvirom 2006.godine koji donosi 8 ključnih kompetencija na nivou EU. Tih 8 kompetencija bile su osnov da evropske države krenu u reforme svojih obrazovnih sistema. Neke države pravile su svoje nacionalne kompetencije, negde je taj broj bio manji, negde veći , a kod nas je formirano 11 međupredmetnih kompetencija. NPS usvojio ih je decembra 2013.godine za srednje obrazovanje I očekuje se da nastavnici u istom razvijaju kod učenika tih 11 kompetencija.
Ono što je takođe zajedničko su razna istraživanja koja vode ka podizanju kvaliteta obrazovanja, kao TALIS (istraživanja o stavovima nastavnika), PISA (postignuća učenika), u kojim će Srbija ponovo učestvovati 2018.godine. Novina u testiranju učenika biće finansijska pismenost. PISA je važna jer rezultati pokazuju gde nam se sistem nalazi, šta u njemu valja, ili ne. Za nas je važno I poražavajuće da su najlošiji rezultati učenika u čitalačkoj pismenosti I razumevanju pročitanog. Finska je pokazala određeni pad na poslednjem testiranju 2015.godine što je mobilisalo finsku obrazovnu javnost da odmah krene u reformu.
TIMS istraživanje (postignuća učenika u matematici I prirodnim naukama) odvija se na svake 4 godine. Srbija se sa rezultatim visoko plasirala s obzirom da su testirani učenici u prvom ciklusu obrazovanja(4.razred osnovne škole) za razliku od učenika 8.razreda, što takođe govori o sistemu.
Novi zakon predviđa obrazovanje usmereno na razvoj kompetencija. Ne samo međupredmetnih, već I kompetencija definisanih za predmete za koje su definisani standardi u srednjem obrazovanju.
Evropa predlaže I preporučuje da imamo obrazovanje usmereno na kompetencije I ishode učenja, na nama je da li ćemo to da prihvatimo jer smo jedna od retkih zemalja u kojima se obrazovanje zasniva na sadržajima.A ZUOV je odgovorna I referentna institucija za nastavne planove I programe.
Rade Zejak, predsednik EUNS
Na kraju izlaganja, predsednik EUNS najavio je da će Udruženje organizovati novo dešavanje koje će biti javna rasprava, a da je sada bila dobra prilika da se kaže šta novi zakon treba da sadrži. Predsednik je pomenuo nekoliko oblasti za koje se smatra da su ključne za obrazovanje
Stavovi sindikata Unija prosvetnih radnika oko autonomije ustanove su nešto sa čim se Udruženje apsolutno slaže. Primera radi, Školska uprava je odbila predlog kliznog rasporeda, a zahtevala predloge o nadoknadi časova. Da imamo autonomiju, đaci bi drugačije doživljavali Uprave škola koje donose odluke, a ne čekaju naredbu spolja. Time bi kolektiv i nastavnici bili uvaženi u sistemu.
Prohodnost radne snage mora da bude takva da direktor može da angažuje nastavnika koga želi u kolektivu iz ovih ili onih razloga. Ljudi na listama tehnoloških viškova i ne žele da daju svoj maksimum kada godinu ili dve dođu da rade u novoj sredini. Otpremnine u prosveti nisu regulisane, i zašto školstvo, kao svaki drugi sektor, nema iste da ponudi? Sva javna preduzeća imaju čaki i autonomiju u odrđivanju visine otpremnina. Time bi se olakšala cirkulacija radne snage među školama.
Treća oblast tiče se disciplinske odgovornosti. Na nivou škole imamo lex specialis, ali zakon o radu mora da se usaglasi sa delom prava i obaveza zaposlenih i da važi i za prosvetu kako bi lakše povrede mogle da se uspešno rešavaju, a ne da disciplinski postupci traju 3 do 6 meseci sa angažovanjem advokata i brojnim poteškoćama do konačnog rešenja. Time hoćemo da imamo kvalitetniji nastavni kadar, kvalitetniju školu i da odgovorno stojimo pred roditeljima jer njima pružamu uslugu obrazovanja, a partneri smo u tome što radimo.
Četvrta oblast je oblast preduzetništva . Mora da postoji finansijsaka samostalnost ustanove. Treba da postoje elementi kako bi se uspešni ljudi nagradili, kojih za sada nema. Nekada je škola raspolagala sa 2 posto bruto iznosa za škole. Zašto ljudi koji rade projekte, kvalitetnu nastavu, koji imaju nove ideje i kreativnost ne bi bio nagrađeni? Finansijska autonomija mora bar simbolički da bude prepoznata i u zakonu. Imamo zakon u učeničkim zadrugama iz šezdesetih godina. Sada o njima pričamo kao o „dualnom obrazovanju“. Zašto niti jedan član zakona do sada nije pomenuo učeničke zadruge i mogućnost da se razvija preduzetništvo kroz te učeničke zadruge, da se stiču prihodi i da decu učimo istom. To je tekovina koja je bila zastuplena u našem sistemu, ali je niko nije zakonski uredio.